Moje ime je Ivana Radojičič i želim Vam dobrodošlicu u moj svet pravoslavnih ikona, minijatura i drugih umetnina.
Veru doživljavam kao nešto jako intimno pa je, samim tim, za mene, i ikonopis jako intimna stvar.
Imam jedno pravilo kojeg se držim bez obzira na sve – ne slikam ikone ukoliko imam neka loša osećanja ili ako mi je u duši bura. Duboko verujem u to da se ikona gradi i tka kroz sam proces slikanja. Pred ikonom neko će se moliti, slaviti slavu, ostaviti u nasleđe deci i unucima… Zbog toga se trudim se da je tkam od najtananijih niti.
Pravoslavna ikona je za mene intimna stvar kojoj čovek pristupa najdubljim i najranjivijim delom svoga bića, kojoj se moli u teškim trenucima i zahvaljuje na radosnim. Zbog svega toga jako mi je važna atmosfera u kojoj radim. Volim da bude mir, da slušam lepu muziku, da sam zadovoljna i srećna. Verujem, i od sveg srca želim, da slavske ikone koje naslikam donesu iste te emocije u kuću u koju odu. Mir, ljubav, slogu, pesmu, snagu.
Često sam uzbuđena, naročito kada vidim da iz boje počinje da izranja lik. Osećam se kao da prisustvujem nekom malom čudu postanja.
Minijature na drvetu sam počela da radim fascinirana samom simbolikom. Na živom parčetu drveta slikati vreme budućeg veka. Kao spoj života u sadašnjosti i u budućnosti (što ikona, uostalom, i predstavlja). Tu najčešće slikam motive anđela čuvara za decu.
Na većim komadima drveta posebno je uživanje raditi. Drvo kao prirodni material menja oblik i puca dajući najneverovatnije detalje i ukrase, menja boju koja se na njega nanese. Zahteva saradnju i kompromis, ali zna i da iznenadi.
Bogorodica je svakako moj omiljeni motiv za slikanje. Naročito kada u naručju drži Hrista. Volim njihov odnos u kojem je Isus dečak, a ujedno, i spasilac sveta. Ipak, ona njega uvek gleda sa jednakom majčinskom ljubavlju i brigom. Njeno stradanje kao žene i kao majke je neizmerno. Zato, kao najčistija žena i majka nad majkama, bdije nad svima nama i podjednako se moli za sve nas.